Суббота, 20.04.2024, 09:51


[ Новые сообщения · Участники · Правила форума · Поиск · RSS ]
  • Страница 1 из 1
  • 1
Форум » Литературная гостиная » Литературная гостиная » Литературные переводы (Снегурочка - русская народная сказка - перевод на сербский)
Литературные переводы
красотаДата: Четверг, 09.08.2012, 20:10 | Сообщение # 1
Рядовой
Группа: Пользователи
Сообщений: 6
Репутация: 0
Статус: Offline
Снегурочка
(русская народная сказка)

Жил- был крестьянин Иван, и была у него жена Марья. Жили Иван да Марья в любви и согласии, вот только детей у них не было. Так они и состарились в одиночестве. Сильно они о своей беде сокрушались и только глядя на чужих детей утешались. А делать нечего! Так уж, видно, им суждено было. Вот однажды, когда пришла зима да нападало молодого снегу по колено, ребятишки высыпали на улицу поиграть, а старички наши подсели к окну поглядеть на них. Ребятишки бегали, резвились и стали лепить бабу из снега. Иван с Марьей глядели молча, призадумавшись. Вдруг Иван усмехнулся и говорит:
- Пойти бы и нам, жена, да слепить себе бабу!
Но Марью, видно, тоже нашел веселый час.
- Что ж,- говорит она,-пойдем, разгуляемся на старости! Только на что тебе бабу лепить: будет с тебя и меня одной. Слепим лучше себе дитя из снегу, коли Бог не дал живого!
- Что правда, то правда...-сказал Иван, взял шапку и пошел в огород со старухою. Они и вправду принялись лепить куклу из снегу: скатали туловище с ручками и ножками, наложили сверху круглый ком снегу и обгладили из него головку.
- Бог в помощ?- сказал кто- то, проходя мимо.
- Спасибо, благодарствуем!- отвечал Иван.
- Что ж это вы поделываете?
- Да вот, что видишь!- молвит Иван.
- Снегурочку...- промолвила Марья, засмеявшись.
Вот они вылепили носик, сделали две ямочки во лбу, и только что Иван прочертил ротик, как из него вдруг дохнуло теплым духом. Иван второпях отнял руку, только смотрит- ямочки во лбу стали уж навыкате, и вот из них поглядывают голубенькие глазки, вот уж и губки как малиновые улыбаются.
- Что это? Не наваждение ли какое?- сказал Иван, кладя на себя крестное знамение.
А кукла наклоняет к нему головку, точно живая, и зашевелила ручками и ножками в снегу, словно грудное дитя в пеленках.
- Ах, Иван, Иван!- вскричала Марья, задрожав от радости.- Это нам Господь дитя дает!- и бросилась обнимать Снегурочку, а со Снегурочки весь снег отвалился, как скорлупа с яичка, и на руках у Марьи была уже в самом деле живая девочка.
- Ах ты, моя Снегурушка дорогая!- проговорила старуха, обнимая свое желанное и нежданное дитя, и побежала с ним в избу.
Иван насилу опомнился от такого чуда, а Марья была без памяти от радости.
И вот Снегурочка растет не по дням, а по часам, и что день, то все лучше. Иван и Марья не нарадуются на нее. И весело пошло у них в дому. Девки с села у них безвыходно: забавляют и убирают бабушкину дочку, словно куколку, разговаривают с нею, поют песни, игают с нею во всякие игры и научают ее всему, как что у них ведется. А Снегурочка такая смышленая: все примечает и перенимает.
И стала она за зиму точно девочка лет тринадцати: все разумеет, обо всем говорит, и таким сладким голосом, что заслушаешься. И такая она добрая, послушная и ко всем приветливая. А собою она- беленькая, как снег; глазки что незабудочки, светло- русая коса до пояса, одного румянцу нет вовсе, словно живой кровинки не было в теле...Да и без того она была такая пригожая и хорошая, что загляденье. А как, бывало, разыграется она, так такая утешная и приятная, что душа радуется! И все не налюбуются Снегурочкой. Старушка же Марья души в ней не чает.
- Вот, Иван!- говаривала она мужу.- Даровал таки нам Бог радость на старость! Миновалась- таки печаль моя задушевная!
А Иван говорил ей:
- Благодарение Господу! Здесь радость не вечна, и печаль не бесконечна...
Прошла зима. Радостно заиграло на небе весеннее солнце и пригрело землю. На прогалинах зазеленела мурава, и запел жаворонок. Уже и красные девицы собрались в хоровод под селом и пропели:
- Весна красна! На чем пришла? На чем приехала?..
- На сошечке, на бороночке!
А Снегурочка что- то заскучала.
- Что с тобою, дитя мое?- говорила не раз ей Марья, и приголубливая ее.- Не больна ли ты? Ты все такая невеселая, совсем с личика спала. Уж не зглазил ли тебя недобрый человек?
А Снегурочка отвечала ей всякий раз:
- Ничего, бабушка! Я здорова...
Вот и последний снег согнала весна своими красными днями. Зацвели сады и луга, запел соловей и всякая птица, и все стало живей и веселее. А Снегурочка, сердечная, еще сильней скучать стала, дичится подружек и прячется от солнца в тень, словно ландыш под деревцем. Ей только и любо было, что плескаться у студеного ключа под зеленою ивушкой.
Снегурочке все бы тень да холодок, а то и лучше- частый дождичек. В дождик и сумрак она веселей становилась. А как один раз надвинулась серая туча да посипала крупным градом. Снегурочка ему так обрадовалась, как иная не была бы рада и жемчугу перекатному. Когда ж опять припекло солнце и град взялся водою, Снегурочка поплакалась по нем так сильно, как будто сама хотела разлиться слезами,- как родная сестра плачется по брату.
Вот уж пришел и весне конец; приспел Иванов день. Девки с села собрались на гулянье в рощу, зашли за Снегурочкой и пристали к бабушке Марье:
- Пусти да пусти с нами Снегурочку!
Марье страх не хотелось пускать ее, не хотелось и Снегурочке идти с ними; да не могли отговориться. К тому же Марья подумала: авось разгуляется ее Снегурушка! И она принарядила ее, поцеловала и сказала:
- Поди же, дитя мое, повеселись с подружками! А вы, девки, смотрите, берегите мою Снегурушку...Ведь она у меня, сами знаете, как порох в глазу!
- Хорошо, хорошо!- закричали они весело, подхватили Снегурочку и пошли гурьбою в рощу. Там они вили себе венки, вязали пучки из цветов и распевали свои веселые песни. Снегурочка была с ними безотлучно.
Когда закатилось солнце, девки наложили костер из травы и мелкого хворосту, зажгли его и все в венках стали в ряд одна за другою; а Снегурочку поставили позади всех.
- Смотри же,- сказали они,- как мы побежим, и ты также беги следом за нами, не отставай!
И вот все, затянувши песню, поскакали через огонь.
Вдруг что- то позади их зашумело и простонало жалобно:
- Ау!
Оглянулись они в испуге: нет никого. Смотрят друг на дружку и не видят между собою Снегурочки.
- А, верно, спряталась, шалунья,- сказали они и разбежались искать ее, но никак не могли найти. Кликали, аукали- она не отзывалась.
- Куда бы это девалась она?- говорили девки.
- Видно, домой убежала,- сказали они потом и пошли в село, но Снегурочки и в селе не было. Искали ее на другой день, искали на третий. Исходили всю рощу- кустик за кустик, дерево за дерево. Снегурочки все не было, и след пропал. Долго Иван и Марья горевали и плакали из- за своей Снегурочки. Долго еще бедная старушка каждый день ходила в рощу искать ее, и все кликала она, словно кукушка горемычная:
- Ау, ау, Снегурушка! Ау, ау, голубушка!...
И не раз ей слышалось, будто голосом Снегурочки отзывалось: «Ау!» Снегурочки же все нет как нет! Куда же девалась Снегурочка? Лютый ли зверь умчал ее в дремучий лес, и не хищная птица ли унесла к синему морю?
- Нет, не лютый зверь умчал ее в дремучий лес, и не хищная птица унесла ее к синему морю; а когда Снегурочка побежала за подружками и вскочила в огонь, вдруг потянулась она вверх легким паром, свилась в тонкое облачко, растаяла...и полетела в высоту поднебесную.

Снежана
( руска народна бајка)

Живео једном сељанин Иван са својом женом Марјом. Живљаху они у љубави и слози, али им Бог децу не подари. Тако и остарише у самоћи. Страшно због тога туговаху, а утеху су налазили једино у томе што су гледали туђу децу. А ништа се није могло урадити! Тако им, изгледа, беше суђено. А једном, када дође зима и када напада снег до колена, на улицу излетеше дечица да се играју, а старчићи наши седоше крај прозора да их гледају. Дечица трчаху и весељаху се. Стадоше да праве Снешка Белића. Иван и Марја гледаху ћутећи, замисливши се. Одједном се Иван осмехну и рече:
- Хајдемо и ми, жено, да направимо себи Снешка!
А и Марја се развесели.
- Па добро,- рече она,- хајдемо да се у старости забављамо! Само, зашто да правиш Снешка када ће он са нама ионако бити сам? Боље да направимо себи од снега чедо, кад нам га Бог већ не даде!
- Тачно тако...- рече Иван, узе капу и пође са старицом у башту. Они се заправо латише да праве од снега лутку. Направише труп са ручицама и ножицама, полако су обликовали грудву снега и од ње направише главицу.
- С Божјом помоћу?- рече неко пролазећи крај њих.
- Хвала, благодаримо!- одговори Иван.
- А шта ви то правите?
- Па, ето, то што видиш!- одговори Иван.
- Правимо Снежану...- прозбори Марја, засмејавши се.
Тако они направише носић, потом два удубљења на челу, и само што Иван издуби усташца, кад из њих проструја топли дах. Он брзо повуче руку и стаде да гледа - удубљења на челу стадоше да се бече, а онда из њих прогледаше плавкасте окице, а затим и тамноцрвене уснице почеше да се осмехују.
-Шта је ово? Да ово није привиђење неко?- рече Иван стављајући на себе знак крста.
А лутка наклања ка њему главицу, као да је жива, и покреће ручице и ножице у снегу као што се покреће дојенче у пеленама.
- Ах, Иване, Иване!- узвикну Марја, задрхтавши од радости.- То нам Господ чедо даде!- и похита да загрли Снежану, а са Снежане сав снег отпаде, као што отпада љуска са јајашца, и на Марјиним рукама нађе се заиста жива девојчица.
- Ах ти моја Снегуљице мила! - проговори старица, грлећи своје жељено и изненадно чедо, и отрча с њим у брвнару.
Иван једва дође себи од тог чуда, а Марја беше луда од среће.
И тако је Снежана наочиглед свих врло брзо расла, не по данима, већ по сатима, и сваким даном све више. Иван и Марја беху изван себе од радости. И од тада весело бејаше у њиховом дому. Девојке из села нису излазиле из њихове куће. Забављају и дотерују старичину кћерку као лутку, разговарају са њом, певају јој песме, играју са њом различите игре и поучавају је у свему што чини њихов начин живота. А Снежана је тако бистра. Све разуме и све усваја.
И током зиме израсте она у девојчицу од око тринаестак година. Све разуме, о свему говори, и тако слатким гласом да се човек просто очара и занесе. И тако је добра, послушна и према свима срдачна. Сва је бела као снег. Имала је окице тако лепе и плаве као да јој красоту њихову утка нежни цвет споменак, незаборавак. Светлосмеђа коса беше јој до појаса. Није било на њеном лицу нимало руменила као да капи крви није било у њеном телу...Али и без тога бејаше тако умиљата, љупка, пријатна и красна. Права милина за очи! А кад би се десило да се разигра, била је тако забавна и лепа. Мелем за душу! И нико не може да је се нагледа. Старица Марја је изнад свега вољаше.
- Видиш, Иване!- говораше она мужу.- Бог нам у старости подари радост! Прође ипак моја туга велика!
А Иван јој одговараше:
- Хвала Господу! Али овде радост није вечна и туга није бескрајна...
Прође и зима. Радосно заигра на небу пролећно сунашце и огреја земљу. На пропланцима зазелене млада, сочна травица и запева шева. Па и девојке се под селом ухватише у коло и стадоше да певају:
- Пролеће лепо! На чему си дошло? Како си допутовало?
- На двоношчићу, на дрљачици!
А Снежана се некако растужи.
- Шта ти је, чедо моје? - питала је често Марја, милујући је. - Да ниси болесна? Тако си невесела, тако си ослабила. Да те не урече и не замађија неки опаки човек?
А Снежана јој сваки пут одговараше:
- Ништа ми није, бакице! Здрава сам...
Својим лепим данима пролеће отера и последњи снег. Процветаше баште и ливаде. Запева славуј. Запеваше и све друге птице. Све постаде живље и веселије. А лепа Снежана још више се растужи. Избегава другарице и склања се од сунца у хлад као што се ђурђевак скрива под мало младо дрво. Страшно је желела да се запљускује водом са извора студеног под врбом зеленом.
Силно је желела да се скрије у сенку и хладовину, а изнад свега прижељкивала је да кишица често пада. Кад год би пала киша и када год би настао сумрак, она би била веселија. А једнога дана надви се црни облак, који изручи велики, крупни град. Снежана се тако јако обрадова, онолико колико се нека друга девојка не би обрадовала бисеру који се ваља. А када опет припече сунце, и када се град претвори у воду, Снежана заплака за њим таквом силином као да је желела да излије све своје сузе, онако како рођена сестра плаче за братом својим.
И једнога дана одлепрша и пролеће. Дође Ивањдан. Сеоске девојке пођоше да прошетају по шумарку. Дођоше по Снежану. Молиле су баку Марју:
- Хајде, пусти са нама Снежану!
Марја се бојала да је пусти, а Снежани се са њима није ишло. Али не могаху да се изговоре. После неколико тренутака Марја помисли да би било добро да је пусти јер ће се њена Снегуљица можда развеселити. Зато је дотера, пољуби и рече:
-Хајде, чедо моје, развесели се са другарицама! А ви, девојке, пазите и чувајте моју Снегуљицу...Она је , саме знате, све што имам!
-Добро, добро!- повикаше оне весело, поведоше Снежану и пођоше у шумицу. Тамо су себи плеле венце, везивале цвеће у струкове и певале своје веселе песме. Снежана бејаше стално са њима.
Када зађе сунце, девојке запалише ватру од траве и ситног сувог грања. Са венцима на глави стадоше у ред једна иза друге. Снежану су ставиле сасвим позади.
- Гледај,- рекоше оне,- како ћемо ми отрчати, па ти тако потрчи за нама! Немој да заостајеш!
И тако, запевавши, прескакаху ватру.
Одједном нешто иза њих зашуме и жалосно јекну:
- Јао!
Оне се застрашено осврнуше, али не би никога. Гледаху једна у другу, али међу њима не видеше Снежану.
- Ма, вероватно се сакрила, враголанка,- рекоше и отрчаше да је траже, али никако нису могле да је нађу. Кричале су, дозивале, али она се не одазиваше.
- Где ли нестаде?- питале су се девојке.
- Вероватно је побегла кући,- рекоше и потом пођоше у село, али Снежане ни у селу не бејаше. Тражили су је другог дана, тражили и трећег. Претражише целу шумицу. Завирише у сваки грм, у свако дрво. Снежане нигде не беше и траг јој се изгуби.
Дуго су Иван и Марја туговали и плакали за својом Снежаном. Дуго још јадна старица сваки дан иђаше у шуму да је тражи. Кукала је као сиња кукавица:
- Јао, јао, Снегуљице! Јао, јао, мила моја!
Често је чула као да јој се Снежанин глас одзива:“ Јао!“ Али, Снежане нема па нема! Где ли нестаде? Да је љута звер не одведе у тамну шуму? Да је птица грабљивица не одвуче на море сиње?
Али не! Не одведе је љута звер у тамну шуму. Не одвуче је ни птица грабљивица на море сиње. Када Снежана потрча за другарицама, и када ускочи у ватру, одједном лако као пара крену увис, уви се у танак облачак, растопи се...и полете у висину небеску.

С руског превела Снежана Дабић
 
Форум » Литературная гостиная » Литературная гостиная » Литературные переводы (Снегурочка - русская народная сказка - перевод на сербский)
  • Страница 1 из 1
  • 1
Поиск:

Меню сайта
Наш опрос
Где вы про нас узнали?
Всего ответов: 230
Статистика


Русский Топ
Русские линки Германии
Русскоговорящая Европа - каталог русскоязычных фирм и специалистов Европы
Дети сети... Родительский веб-портал о детях
WOlist.ru - каталог качественных сайтов Рунета
Безопасность знакомств
Женский журнал Jane


Форма входа
Поиск
Друзья сайта
Copyright MyCorp © 2024Бесплатный хостинг uCoz